Lepota i veličina nekadašnjih, ali i mnogih sačuvanih zdanja Beograda, neiscrpna je tema razgovora ljubitelja stare prestonice i prošlih vremena. Patina svakog velelepnog zdanja, koje je zadržalo prvobitni izgled, izaziva divljenje prolaznika iako Beograđani dižu obrve što fasade ne poprimaju restauracijom stari sjaj. Na desetine objekata u širem centru grada preživelo je bombardovanja 1941. i 1944, a od tada retko koje i rekonstrukciju. I mimo toga patinasto ruho u sebi čuva istoriju i neverovatne priče. Jedna od takvih smeštena je u nekadašnji simbol bogatstva i sigurnih štednih uloga, palatu Prve hrvatske štedionice, danas Muzeju Cepter (Zepter) u Knez Mihailovoj 42. Dobro očuvana fasada primer je berlinske secesije, a zanimljivo je da je posebna pažnja posvećena estetskoj obradi enterijera koji više nalikuje na muzej, galeriju, nego na običnu filijalu. Još zanimljivije je da je u njenom temelju pronađen ćup sa 150 rimskih zlatnika, koji su verovatno ostali iz doba Singidunuma. Postoji podatak da je ćup pronađen, ali ne i šta se dogodilo sa njime i ko se o zlato ovajdio. Zabeleženo je i da su majstori kasnije adaptirajući je iza jednog probijenog zida naišli na zlatne poluge. Ova velelepna palata važna je zbog još jednog istorijskog događaja, a to je prvo emitovanje radio programa u Srbiji 1924. godine. Studio se nalazio u toj zgradi, a predajnik je kasnije preseljen u Rakovicu.
Autor skulptura i medaljona, koji predstavljaju rajsko obilje, bio je Emerik Sunko, brat projektanta palate, Dionisa Sunka. Konkurs za izgradnju palate je objavljen 1921, a već sledeće godine je počelo useljavanje. Zahtevi konkursa bili su složeni u tri nivoa: šalter sala banke, kancelarije i sala za sasatanke, a gornji nivo je bio predviđen za stanove. Ova dva dela palate Sunko je odvojio ćirlično – latiničnim natpisom: Prva hrvatska štedionica, dvema stojećim skulpturama u kojima neki vide i kukasti krst, odnosno svastiku, što je naknadno tumačenje iz drugog vremena. Četiri jonska stuba daju snagu sedištu Štedionice, izdužuju njenu podelu na dva jednaka dela. Svrhu rasterećenja ove dualnosti imaju i polukružni balkoni na petom nivou. Glomazni krovni trougao su terazije, koje umiruju napetost između dva tega zgrade. Ono što se ne vidi sa ulice je duboki svetlarnik. Da bi prirodno svetlo zračno osvetljavalo šalter salu, Sunko je „izdubio“ stambeni deo zgrade, praveći svetlosni tunel. Filijalu Hrvatske banke u Beogradu projektovala je i izvela zagrebačka firma „Sunko i Jungman“, koji su u Beogradu izgradili vilu Danice Bošković i Dom zemaljske banke u Sremskoj 6, 1923. U Zagrebu su izgradili hotel „Esplanadu“ 1926. i „Milinov“ u Dubrovniku 1931. Firma je bila neka vrsta zagrebačkog blizanca beogradskog biroa Sekulić i Brašovan. Sunko je diplomirao u Karslrueu, bio šef ateljea „Rabe i Vohlecke“, za njim su u Nemačkoj ostali dokovi Svetog Paulija u Hamburgu i kule na mostovima Elbe. Estetski posmatrano, Sunko će ostati zabeležen kao autor spreman da podredi talenat zahtevima naručilaca i da time žrtvuje stilski radikalizam, čime je sebe isključio iz ikonostatsa velikana arhitekture.
Od prostora banke, zašta je građena i decenijama bila u različitim vlasništvima, ova impozantna građevina postala je prostor muzeja. Sasvim logično: obe institucije su trezori, jedna novca druga umetničkih dela. Stručnu i estetski vrhunsku rekonstrukciju prostora, koja ne narušava ambijent i duh vremena u kome je zgrada građena, a obezbeđuje korisne površine za postavku umetničkih dela, uradio je Studio Urošević iz Beograda. Poslednjih godina, u brižljivom popunjavanju zbirke, posebna pažnja je posvećena tehnici pastela i delima onih, koji su na pragu napuštanja Fakulteta likovnih umetnosti. Zdanje je opremljeno savremenom tehnikom i svim onim što zahteva muzejska delatnost, a pogodan je za sve kulturne događaje, pa čak i onih manifestacija najviših dometa i vrhunskih standarda. Muzej Cepter postao je dom privatne kolekcije moderne srpske i jugoslovenske umetnosti 20. veka, koju je Madlena Cepter poklonila rodnom Beogradu, što je takođe bio istorijski podvig, a verovatno uz Operu i teatar Madlenianum predstavlja i krunu njenog zadužbinarstva. Interesantno da je ovaj muzej, iako jedan od retkih reprezenata naše umetnosti, budući da ne rade Narodni i Muzej savremene umetnosti, gotovo nezapažen u turističkoj ponudi i u kulturnoj slici Beograda. Zdanje je ipak zbog svog značaja već na početku rada postalo mesto okupljanja ne samo publike i ljubitelja umetnosti, već i ličnosti iz sveta. Odlukom Ministarstva kulture Srbije, registrovano je kao prvi privatni umetnički muzej.
info:avantarmagazin.com
foto:rajko ristic/zeptermuzej.rs
